Na ostrvu pisaćeg stola

4.3/5 ( ratings)

Rođen sam u Nišu 1922. godine. Šest godina živeo sam u svom rodnom mestu, zatim još deset godina u Subotici. Od 1938. godine živim u Beogradu. Završio sam srednju školu i, kao većina beogradskih pisaca, ,,studirao sam na beogradskom univerzitetu". Ja samo jedan semestar, a drugi mnogo više. Pisati sam počeo u samoodbrani. Branio sam se od svih koji su me ugrožavali zdravljem, snagom, lepotom, boljim uspehom u školi. Vadio sam se, dokazivao i sebi i drugima da sam samo drukčiji a ne gori od njih. Ima i izuzetaka, ali ja mislim da je umetnost posao za one koji imaju problema sa sobom. Oni razvijaju čula i osobine koji nisu potrebni zdravim i uspešnim ljudima. Niko bolje ne poznaje ljude od umetnika. A to dragoceno znanje stiče se dramatičnim poznanstvom sa samim sobom. Smislio sam i epitaf za moj slučaj: MNOGO JE VIŠE RAZUMEO NEGO ŠTO JE ZNAO.
***
E, da sam onda, pre četrdeset godina, znao da ću postati pisac, da će me deca učiti u školi.. da ću morati da pričam i objašnjavam svoj život i pisanje.. Da sam to onda mogao znati, đrukčije bih živeo, drukčije se ponašao i više bih pamtio. Ja to tada nisam znao, a sad je verovatno kasno da se nešto popravi.
Živeo sam kako sam živeo, kako se onda živelo - obično, provincijski, periferijski, železničarski. Prvih deset godina u Nišu, i najvažnijih deset godina u Subotici. Bio sam sin mašinovođe, aninimni klinac, poznat i popularan najviše u svojoj porodici. Nikad nisam mislio o tome da ću nešto postati, a najmanje ovo što sam danas.
***
Drago moj čitaoče, ako nekada budeš, pisao, moraćeš o nečemu da pišeš. A to o čemu ćeš pisati, dešava ti se baš sada, u sedmoj, desetoj ili trinaestoj godini. Zbog toga nemoj žuriti sa pisanjem. Nek ti se sada što više dešava. Pisati se može samo iz bogatog života, iz bogatstva najrazličitijih doživljaja. Zaposli sada što više svoje oči, uši, noge i ruke. Gledaj, čitaj, traži, pitaj, orevrći, premeći... Kasnije će sve to progovoriti iz tebe kroz tajnu koja se zove pesma.