Dnevnik samoće

0/5 ( ratings)

"Dnevnike pišemo za druge, ali o sebi; pišemo za sebe, ali o drugima. To su krajnosti, to je isto. Ja je nepodnošljivo u svojoj samoći i svom malom bolu bez granica. Mi je nedostižno i strašno; to je toplota materice i zamračenje uma, kliše, predrasuda i zločin, samoća tuposti i beznađa. On je prostor objektivne proze; ti gotovo onemogućava prozu, osim u retkim i slučajnim izuzecima. Dnevnici su mešavina svih nejasnih lica, dijalog koji se povremeno pretvara u svađu. To je kakofonija koja zbunjuje i onoga koji pokušava da je objektivno zapiše poput sudskog zapisničara, a oseća kako se sve više upliće. Pred polazak me pita: "Zašto ti misliš da si jedini u pravu?" Odgovaram: "Ako ja nisam u pravu, onda greši samo jedan usamljeni i ludi umetnik, od toga će štete imati on sam i njegova porodica. Ali ako ti grešiš - i sa tobom ogromna većina Srba - onda teško svima nama." Dok to izgovaram, osećam se kao patetični junak iz njegovih knjiga. Posmatram auto koji odlazi, odnoseći moga gosta - obojici nam je jasno da se više nećemo viđati - i mislim kako idemo suprotnim putevima: on prema vlasti, ja što dalje od vlasti. Umetnik u njemu će se smanjivati. Da li će umetnik u meni rasti ili nestati?"

Vidosav Stevanović